-

Lose crno vino...

Jebite se fasisti,
jebite se biznismeni...

Lepse je piti u drustvu.

12.12.2006

Voleo bih da mogu da te otpuhnem kao snezne latice maslacka - u sekundi bi se pretvorila u strmoglave iskrice, tiho bi zaplovila vazduhom, i nestala pod nemarnim koracima sto uvek negde vode.

Ili da mogu tvoje ime da napisem na crvenom papiricu, koji bi potom rasejano zguzvao, pustio niz Dunav, te par trenutaka tupo posmatrao – gledajuci (ga) kako neprimetno, kao vreme, kao cvrsto donesena odluka, kao rastanak, odmice u nepoznatom pravcu.

...

Sanjam, citam knjigu o zivotu starog Karamazova, na pocetku je zabavna, onda dolazi deo u kome je svaka stranica, svaka rec preklopljena viljuskama, kasikama i nozevima, koji deluju ostro i... Izopaceno.

Stranica za stranicom, okovane su ovim jeftinim metalom, sto mi ne dozvoljava da prodrem u pricu, sto mi zastire deo njegovog i deo sopstvenog zivota.

U senci starog Karamazova, kaze mi glas nakon budjenja.

U senci starog Karamazova, ponavljam sebi, iznenadjen snagom tog osecaja.

Baka

Ona se gasi... Necujno kao jesenji vetar u ogoljenim krosnjama, nezno kao zagasiti sjaj zalazeceg sunca.

Ona se gasi, dok joj oci kriju strahove, dok se strahovi utapaju u nemo proklinjanje sudbine.

Njen glas sapuce, (a ko je to na kapiji?), sve tise sapuce, (nikog nema kraj kapije...) i pomalo je ljut, i pomalo uplasen, zbog smeha Naseg sto se probija van granica prostorije, van cetiri zida sveta koji je postao mrsko joj utociste.

Ona se gasi, dok nade njene gledaju napred i dok ispred sebe mnogo toga ne vide.

Ogledalo

Vazduh je zatreperio. Nije ga pokrenula snaga glasova koji su ispunjavali zamracenu fabricku prostoriju prekrivenu opiljcima obradjenog drveta, vec jedan nevrisnuti krik ociju koje su izgubile zadnju nadu. Visi nad provalijom i pusta granu koju je tako grcevito, tako dugo drzao – nema vise snage – cak ni za poslednji, slabasni jecaj. Oci su ogledalo duse. One su u jednom kratkom Trenutku zatalasale vazduh, osvetljujuci ga kao poslednji, neocekivano snazni, plamen svece. Potom je usledio mrak.

Krugovi palih

nekada sam verovao da se djavo krije iza ogledala da njime vabi i doziva duse zeljne Zivljenja ali sada mislim da je to bila greska da niceg nema iza ogledala da je pravo mesto djavola na putu koji se zove Staza Samousavrsavanja da njome on rasprostire svoje kandzaste izmaglice i poklanja (neki put) Gordost (neki put) Skrusenost da opcini Nas sto uvek iznova kusamo njegove plodove ali to mozda i nije djavo mozda je to bog nije vazno (kada ovako boli) vazno je da je Savrsenstvo krinka za upropastavanje sopstvene duse nema Savrsenstva nema Ga zasto onda opet iznova pratim pohabani trag svojih koraka i kao ranije postajem Gord Skrusen Ponosan postajem Hrabar Patetican Nezainteresovan postajem Pohotan postajem Svetac postajem Zao postajem Dobrodusan postajem postajem postajem sve gori oko mene u meni gori hodam gorim Stazom gori sve boli boli

Trenutak u kome je nestao Bog

"Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!

Tvojim mirom oci izgnanca se pune
kad s vrha vesala na svetinu pljune,

Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!"

Bodler, Cvece Zla, Srpska knjizevna zadruga, 2002, Lazarevac
- - -

Dan je bio vedar, nakon dugo vremena... Drzao sam u rukama knjigu, beli glatki papir ispunjen crnim redovima, upijen u miris vlage zaostao iz vremena prethodnog nepoznatog vlasnika. Autor je pisao o kultu heroja i kultu bogova. Tada je dosao Trenutak.

(TRENUTAK:
Sva bozija lica. Vremenom su umirala. Prvo je umrlo, ima vec dosta godina, lice strogo i ljutito, lice Sudije. Potom je nestao i svaki pokusaj definisanja sustine, brisuci sa Njegovog lica lice Covecije. A tog dana umrlo je Njegovo prisustvo u svetu, lice Zastite. Pred mojim pogledom, dodirom, razumom, ocrtale su se, prvi put zaista jasno, sopstvene granice prostorno omedjene nistavilom na koji nema smisla trositi vreme.)

Kratki pogled kroz prozor mogao je da donese samo staru sliku, vec toliko puta opazenu. Plavicasto nebo - siva, zimom izranjavana brda - gradske, kilometrima prostrte gradjevine - ali, nisam se mogao oteti utisku da nesto nedostaje. Da li je ovo bilo Njegovo poslednje lice? Svecani mir tihe sabranosti. Kucaji sata jedini svedoci.